Casa Cook - Annabell Kutucu

Priznajem, počela sam da se nekih događaja sećam samo kroz prizmu online objava, pa Facebook kaže: pa gledaj ovo si tad rekla, ono okačila, tu si bila. Ili uhvatim sebe kako skrolujem niz 3045 (!) fotografija na svom Instagramu, pa počnem i da razmišljam u bojama filtera...
A onda dođe taj neki dan kad bih baš sve i ne bih baš ništa i malo sam nakrivo i nemam pojma kojom prečicom se vratiti u prijatno raspoloženje... Pa krenem nemirno sa boka na leđa i nazad, sve dok me ne lupi ideja da u napadu dosade malo posložim stare slike, pretresem eksterni hard disk kao pripremu za proleće.
Tako nekako kao izgovor za pomeriti se, a zapravo Alisa je nestrpljiva da skoči down the rabbit hole, kliktala bi Jelena lenjo. Pa miš krene pravo na folder, naslov 2014. godina, ta neka kojom nisam nešto bila zadovoljna, evo kaže post ovde. Radoholičarska godina, godina u kojoj je Jelena samo želela da leži i broji oblake... Fast forward na sadašnjost ona se već i (za)brojala i možda bi zapravo i ponovo bila u toj nekoj 17. brzini, no to je neka druga tema...
Ali, taj folder musavih fotografija me je zapravo setio na nešto bitno...
Koliko je važno hrabro uskočiti u svoje želje i oštro ignorisati (trenutne) okolnosti koje viču: ne može. Neee možee!
Meh!


Da sam tako mislila 2012. godine, ne bih naglas sanjarila o odlasku na Mikonos u ganc novi hotel San Giorgio, nezaposlena novinarka na najskupljem grčkom ostrvu u najfinijem hotelu? Ma šta god!
U mašti sam se ljuljala u tim platnenim ljuljaškama, pored bazena, gde pogled sa litice seže na pučinu, daleko, do beskraja. Razmišljala sam koliko li može biti mekan taj beli fluffy krevet i kako li miriše povetarac na tom ostrvu?
Mašta bar ništa ne košta.
I onda se to ne može, pretvori, tek tako. "Ne" ispari i ostane samo MOŽE.
Bibbidi-Bobbidi-Boo!
Deluje kao ozbiljna magija, ali to je samo život. Kao i u arhitekturi bitno je sve dobro isprojektovati, do tančina. Te godine, moj čarobni ćilim bio je ovaj blog i post koji me je odneo do Mikonosa i parkirao pravo pod palmu u obliku ananasa uz hladno vino, tople noći, maslinovo ulje i sveže artičoke. Kad život kaže hvataj, ti skačeš.
I da, taj pogled sa litice je apsolutni SPEKTAKL. Vazduh zapravo miriše na onaj osećaj "sve je moguće". Krevet je baš onoliko mekan koliko sam zamišljala. A u ušima samo bruji Lionel Richie: "life is good wild and sweet"...
I zašto onda kako vreme prolazi smo sve skloniji da se tužno posipamo tim "ne može" stavom, ili dobro možda bude neeeekaaad kad: skupimo pare/dobijemo na lotou/zaposlimo se/odemo u penziju/dopiši po želji.
Energija se rasipa na izgovore.
I razgovore gde se svi međusobno ubeđujemo čije "ne može" je strašnije i kome je zapravo gore i čiji je čemer najcrnji.
I sve tako, uzaludne rasprave, dok neka mesta čekaju da im se desimo.
Casa Cook je relativno novi koncept, koji se u osnovi naslanja na nulti grčki projekat dizajnerke Annabell Kutucu - upravo na hotel San Giorgio.
Nemačka dizajnerka je zapravo kraljica boemskog luksuza, enterijera koji vrište: odmor! Uživanje! Zen!
Njen dizajn se bazira na prirodnim materijalima i nežnim zemljanim tonovima i neobrađenim teksturama. Kutucu toliko maestralno kombinuje ove minimalističke elemente da svaki njen rad nedvosmisleno govori: luksuz.
Iako tu nema zlata, mermera, neonskog svetla, skupih dizajnerskih komada, kristalnih lustera... Već na letimičan pogled jasno vam je da ćete za boravak u njenim enterijerima rizikovati minus na kartici.
Ali znalački dizajniran ambijent će na vas delovati kao bensedin, pa vam nekako i neće biti previše žao...
I zato danas Casa Cook svečano ide na moju može listu, upisujem krasnopisom u kategoriju: biće, videćemo i rešićemo. Ne mogu da znam odgovore na sva teška pitanja, ali definitivno ću sve smisliti usput.
Može Rodos. Ali može i Kos. Bitna je ta bela ležaljka uz bazen i mekani sivi jastuci, velika čaša i do vrha nane i leda. Da se škiji kroz igru senki koje pravi sunce u zenitu. I lanene zavese koje se viore... E tamo bi bilo fino to lenjo prevrtanje sa boka na leđa, plus ulje za sunčanje.
Javiću vam kad upali!


7 comments:

  1. Zenoo odneseme tamo :)))

    ReplyDelete
  2. Ovaj hotel je stvarno prekrasan. Slažem se sa napisanim, često sebe najviše kočimo.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Zato ja da nas disciplinski opomenem, da se ne zanesemo :)))

      Delete
  3. https://sbeauty1beauty.blogspot.ba/ amazing..I have blog,too.

    ReplyDelete

Subscribe to my blog!

Back to Top