Bits & Pieces 2019.

Od svih bits&pieces postova ovaj je ubedljivo najduže čekao na svetlost dana. Nepristojno dugo, ali hej ume tako da se zadesi kad se puni poverenja bacite životu po "go with a flow" principu, a on vas ščepa i odvede (tamo gde je trebalo, nadam se). Ako sam se pre par godina žalila da mi je godina bila "kao da mi je neko tutnuo volan autombila u punoj brzini na auto-putu" ova 2019. je bila nežna, fina, tako slatka... Priznajem, na mahove je nisam (s)hvatala, ali približavanje novom age boxu znači i razumevanje pojava i života na nivou jednog Bude. Ako je sve bilo okej zašto onda toliko kasnim? Prvo jer sam bila svedok hejta koji su svi širili ka prošloj godini. Uz taj nezadovoljan šum postalo mi je neprijatno da kažem da je meni bila dobra, ono baš dobra. Onda je život u 2020. godini preuzeo koncept pandemija-karantin, pa mi je postalo još čudnije da vezem lepe rečenice o toplom pesku pod stopalima... Što realno apsolutno ne liči na mene.
Jer ovo mesto PRE DESET GODINA (izvinite na vikanju ali nekako to zahteva punu dramatičnost) je bilo mesto koje nije priznavalo ni granice, ni pravila, ni tuđe ideje, samo ono što meni padne na pamet i kako hoću i eto neka baš tako bude. Evo neka vam ja poslužim kao pouka da povremeno morate pogledati gde ste i čim pre se vratiti sebi, jer to su vode u kojima znamo da plivamo, a jelte nije pametno da se udavimo.



Kad smo kod vode, 2019. godina je počela putovanjem koje nisam očekivala od sebe. Jelena na kruzeru? Ha, šta? Kako? Zajedno sa Allegra Krstarenja ekipom otisnula sam se na inaguracionu plovidbu broda Costa Venezia. Krug od nedelju dana po Mediteranu, i to onom omiljenom delu. Poznata kombinacija Italije, Grčke i Hrvatske. A sve to početkom marta, koji je na tom delu sveta pa skoro pa savršen! Puno sunca, terasa visoko iznad otvorenog mora, vina koliko duša ište i koncept koji je podrazumevao različitu destinaciju svakog jutra me je preobratio. Lagano ljuljanje je stanje u kome zapravo ja cvetam. Čaša gore za sve te nemirne talase uz koje moja duša pronalazi svoj mir.
Pa šta posle kratkog predaha u Beogradu? Ponovo na savršenu Moët planetu! Zauvek se ponavljam sa ovim pridevom kada su oni u pitanju, ali kao da ne umeju da učine nešto ispod apsolutne perfekcije. Ovog puta destinacija je bila dobro poznati Rovinj, ali na kompletno nepoznat način. Moët Society ekipa iz celog sveta bila je pozvana na otvaranje hotela Grand Park. Dugo smo iz Valentino Bara pratili kako napreduje izgradnja ovog hotela, i znate šta? Čekanje se apsolutno isplatilo! Ovo je možda i najlepši hotel na Jadranskoj obali! Izazivam vas, pokušajte da mu pronađete manu. Enterijer je na nivou "sletela sam pravo u raj", a kada izađete na prostranu terasu sobe ispunjenu cvećem i začinskim biljem sa koje pogled puca na more bude vam jasno "da, jeste, izgleda da stvarno jesmo u raju". Moët je tu naravno da razigra priču do beskraja, uz spektakularno gostovanje Andreae Bocellia na pozornici na moru, dodali su i izlet brodom kako bismo iz prvog nultog reda gledali regatu Adris 44Cup, a sve uz mehuriće koji momentalno inspirišu na kompletno prepuštanje životu.
A onda. Onda ono što sam najavila na kraju poslednjeg bits posta, izlazak iz cenrifuge freestyle prepuštanju životu i uvođenje strukture. Nisam baš ćaknuta, pa nisam otišla u neki cublicle momenat, naprotiv. Od maja 2019. godine sa radom je započela srpska redakcija BURO. magazina. I napokon se pojavio medij koji u potpunosti slavi originalnost i prati sve zanimljive i drugačije ljude sa domaće scene. Pokretanje nove platforme obeleženo je spektakularnim lansiranjem na Belom dvoru. I Jelena se još jednom našla sa druge strane ogledala, sa koje neizmerno uživa!
A kada se nađete u okruženju koje vas razume i kome pripadate, to ne znači da će zabavne avanture da se prorede, oh ne! Iako sam se vratila životu od 9 do 5, on nije postao siv. Zapravo, on je dobio nijanse za koje nisam znala ni da postoje. Priželjkivala sam Provansu, a umesto toga dobila sam šansu da se ponovo, pošteno upoznam Azurnu obalu. A mene ne treba pitati dva puta, dok sam prvi put bila mrtva bolesna, ovog puta sam se bolje spremila za nedelju dana blistavog uživanja. Antib kao ključna tačka, okolna mesta i šik peščane plaže kao svakodnevna razonoda, sve sa kanskm žurkama tokom festivala. Ako vas zanima detaljniji vodič kroz ovo parče Francuske - ovde je.
U prošloj godini do savršenosti sam izbrusila koncept produženih vikenda. Ja koja inače kukam za 170 dana na obali lako sam se svela na 3 po 3 dana dok leto traje? Eto dokaza da godine zaista donose neku zrelost, po silasku sa poslednje stepenice aviona odmah bila sam spremna da se prepustim morskom uživanju. Čak sam stigla i do Zrća (u veoma odraslom maniru, hvala na pitanju), suprotno uvreženom mišljenju ovo ostrvo može biti vrlo dobar izbor i za trodnevno opuštanje. More je kristalno čisto i lako je distancirati se od party gomile (mada još uvek to nisam želela, izgleda da i dalje nisam dovoljno stara).
Druga idealna vikend destinacija bila je Crna Gora, odnosno Dobrota, jedan od meni najdražih gradića. Svaki dan je put vodio na novu stranu zaliva i moram priznati da mi Crna Gora prošle godine pondila svoje najlepše lice. Ono što je bilo genijalno priči jeste da sam tamo bila sa kompletom BURO. redakcijom i da smo uvežbali princip red rada, red sunca, red rozea. Ma nikada ne znate za šta ta vežba može da vam zatreba. Za dužu priču kliknite - ovde.
I šta radimo na kraju sezone? Dok se većina vraća obavezama i svakodnevnom životu ja sam tokom godina razvila princip da kasno leto provodim daleko od Beograda, sa stopalima u moru, dok se u ruci znoji čaša vina. Od dobrih stvari ne valja odustajati, pa sam tako početkom septembra osvanula na Mikonosu u trenutku kada to ostrvo postaje podnošljivo sa gužvom, na taman sa suncem i na vrhuncu sa dobrim životom. Ako me pitate šta sam radila? Uglavnom n-i-š-t-a. I baš zato je taj odmor bio kompletan spektakl! Opuštenost kojoj čitave godine stremimo, glupavog ponašanja baš koliko treba, sumanutih ideja tek toliko... Ako postoje nešto čemu i dalje stremim to su porcije ovakvih odmora ispunjenih samo dobrim vajbom. Možda nismo previše spavali, ali ko mari! Sve je bilo neobjašnjivo, smešno i ludo. A to je sve ono što svi želimo od poštenog letovanja!
Posle kratkotrajne dremke u Beogradu da se odmorimo od grčkih dana bez kraja jedno putovanje koje jeste poslovno  (ali kada radite sa prijateljima najmanje liči na to) BURO. ekipa se uputila u Rovinj na Weekend Media Festival i kad se sve zvezde sklope to je bilo poslednjih nekoliko toplih dana na obali koje smo pokupili. I naravno da smo ih iscedili do poslednje kapi jureći sunce i zalaske u Rovinju koji su zaista bolji i od najboljeg filma (odgovorno tvrdim). Dodajte nebrojeno Meneghetti flaša penušaca kraj infinity bazena i nekoliko dana će vam biti dovoljno da se u grad vratite kao najlaganija osoba koja voli sve i kojoj je sve super. Ideal kome životno težim.
Dok je jesen jurila ka zimi iskristalisala se još jedna Moët destinacija, ovog puta izbor je pao na susednu Budimpeštu! Grad koji mi je uz Zagreb omiljena vikend destinacija. I okej, jesam bila u Budimpešti dovoljan broj puta, ali da, kada život preuzme Moët ekipa sve što sam i znala i mislila se lako briše. Posle akustičnog koncerta  čekala nas je radionica izrade advent venaca, vožnja starim tramvajem (da i tamo služe šampanjac) i večera u restoranu sa dve Michelin zvezdice, pa i tajni klub za koji vam je potrebna lozinka. Ceo put se završio sa još par dana u Zagrebu čisto da se kompletno zaljubim u 2019. godinu.
Iako se život nameštao tako da sam umela zbog nekih drugih obaveza u prošlosti propusti momente kada moji prijatelji slave ljubav, ove godine sam prelazila na stotine kilometara samo da bih malo šmrcnula u publici kad čujem "da". Izgleda da sa godinama postajem dosta romantičnija (hvaljen Isus!). Destinaton Wedding koncept spada među moje omiljene i naravno da nisam odolela proslavi ljubavi u Roterdamu.
I lagano smo stgli do finala godine, što je u odnosu na ovaj momenat bilo pre skoro šest meseci. Ali osećaj koji vas preplavi kada zajedno sa 150 gostiju na sceni Narodnog pozorišta slušate koncert operske dive i gudačkog kvarteta je teško prepričati. Ali to su oni momenti za koje živimo, kada ste u timu koji radi na takvim projektima malo umrete bar četiri do šest puta pred događaj, ali kada napokon sve prođe u najboljem redu sve što možete jeste da podignete razneženo čašu životu...
I pre pet meseci kada je ovaj post trebalo da ugleda svetlost dana imala sam neke ideje šta sebi da poželim. Sada nije ni bitno. Za mene koja ima visoke (pa i više, pa najviše ikada na svetu) kriterijume za sebe veliki je podivig da budem jednostavno mirna. Što se nekako desilo, ništa ne štrči, ništa ne nedostaje, suštinski... Što ne znači da na dnevnom nivou ne skačem između nemila i nedraga. Nego podrazumeva, da se posle tih rolekoster momenata mnogo brže saberem i da je sve ponovo okej. Ili nije i napokon sam kompletno odlepila?
Što i u ovom naopakom vremenu uopšte ne deluje loše?!
Nego gde sam sada krenula? Deluje da imam ideju kuda. Poželite mi sreću i vidimo se za nekoliko meseci dokle sam se dovezla. 

2 comments:

Subscribe to my blog!

Back to Top