Venice travel guide

Ta sam.
Ona koja na foto finišu vrelog avgusta oštro skreće na početak juna. I pravi se. I ona hoće... S-v-e!
Još jedan krug. Novo. Toplo. Leto. To lagano zagrevanje od 30 do milion!
Da se nehajno šljapka u japankama. Da se odgovornost okači mačku o rep.
Zato hajmo ponovo da prođemo kroz taj jun. Jun koji nas je odveo direktno u Veneciju (baš direktno uz ganc novi AirSerbia let). Mene po prvi put.
Nikad nisam otišla na tu apsolventsku ekskurziju, pa je sada živim (ovde vas uskoro čeka i đir kroz Barselonu).
Ali, danas Venecija.
Toliko poznat i izvikan grad. Sa punim pravom!
To je jedno od mesta gde ćete doživljavati, jedan za drugim, šlogove od lepote, gde nećete moći da se dovoljno nagledate svega i do kraja upijete tu atmosferu. Kao da hoćete najdublje da udahete, ali zastajete na pola.
Da, i baš zato je Venecija (za)uvek.
Destinacija koju treba držati na spisku "za posetiti" i baš nikada je defitnivno ne prekrižiti.


Kao potpuni amater po pitanju Venecije imala sam luuduu sreću. Jer srce svakog putovanja je dobro odabran hotel, a ovog puta to je bio pravi bingo!
Hotel Papadopoli je tek renoviran i deo je fantastičnog lanca MGallery by Sofitel (obavezno obratite pažnju na ove hotele; pogledajte odmah i onaj u Firenci). Ušuškan je u delu Santa Croce i zahvaljujući tome nećete odmah na nos upasti u histeričnu gužvu kakva je karakteristična za uži centar. Hotel je udaljen 2 mostića od železničke i autobuske stanice, a iako je to par minuta šetnje, deluje da je miljama daleko od gungule koja se dešava sa druge strane.
Ono zbog čega će vas oboriti sa nogu jesu sobe sa prostranim terasama, sa kojih pogled puca na dve strane, ako pogledate nalevo ugledaćete šarmantan italijanski trgić načičkan malim kafeima (sve sa muzičarima koji uživo izvode kancone), dok pogled nadesno otkriva kanal Tolentini uz mnogobrojne mostove. Uz toplu boju cigle, bele okvire i lampione u obliku lopte pomislićete kako ste zalutali u zlatno doba elegancije. I nećete biti daleko. Bez daljnjeg, dok nadgledate život Venecije sa svog balkona u najmanju ruku ćete se osećati kao Sophia Loren.
La vita je ponekad stvarno stvarno dolce!
Kad se povratite od naginjanja preko ograde sledi novi pogled na sobu. U enterijeru je zadržan klasični venecijanski stil, ali u najboljem modernom remiksu. Tapete su svilene i apsolutno n-e-o-d-o-lj-i-v-e!
Uz barokni krevet i posteljinu supergustog tkanja poželećete da ste na putovanje poneli svileni penjoar uz plišane papuče sa pufnom. Pa šta! U Veneciji smo. Sve poziva na raskoš.
Zato je tu Papadopoli da razmazi do kraja, kroz čitav hotel prostiru se različite svilene tapete, draperije su teške i bogate, miris diskretan, sve stolice presvučene su finim plišom, stepeništa su u mermeru, a u lobiju ćete pronaći velike cvetne aranžmane i statue (najozbiljnije). Dopunite ovaj opis i modernim kupatilima koja su ispunjena C. O. Bigelow kozmetikom i poželećete da se uselite i pretvarate da ste razmažena italijanska princeza do kraja života.
U Veneciji nekako ništa nije kapric.
Sve je predimenzionirano. Previše fantastično. Ludo lepo. I zapravo prilično neverovatno. Sve što možete jeste da se pravite da ste kul i kao vi ste tako navikli, no biggie.
Sve to se penje na kub, ako ovaj grad posetite u polovini godine rezervisanoj za tradicionalno bijenale (57. po redu izdanje biće otvoreno do 26. novembra). Ovogodišnje Venecijansko bijenale nosi naziv "Viva arte viva", kustoskinja centra Pompidou u Parizu Christine Macel bila je zadužena za odabir umetnika i radova.
Moj favorit iz online pretrage bio je rad italijanskog umetnika Lorenzo Quinna i ispostavilo se da je njegova skulptura "Support" jednako impozantna uživo, koliko i na slikama. Predstavlja dve šake koje izviru iz vode i "pridržavaju" hotel Ca' Sagredo, umetnik je želeo da ukaže na problem globalnog zagrevanja. Najbolji pogled na ovo delo imaćete sa vode.
Još jedno delo koje je smešteno u javni prostor bi trebalo da se nađe na vašoj umetničkoj mapi je "Golden tower" pokojnog umetnika Jamesa Lee Byarsa. Nastalo je još 1976. godine, ali ovo je prvi put da je izloženo na javnom mestu. U pitanju je 20 metara visoki zlatni totem, koji simboliše svetlost sunca, ali i unutrašnje isijavanje, odnosno intelekt, znanje i duhovno iskustvo.
Tu je još i izložba "Treasures from the Wreck of the Unbelievable" Damiena Hirsta koja se proteže na preko 5.000 kvadrata. Ne propustite nacionalne paviljone, čeka vas čarobni svet umetnosti: od francuskog paviljona koji je pretvoren u svojevrstan muzički studio, sve do izraelskog gde je kroz instalacije predstavljena veza između kreiranja i destrukcije. Naravno, na svoju mapu uvrstite i srpski paviljon gde smo zastupljeni projektom Enklavia.
Iako će bijenale u kombinaciji sa arihtekturom Venecije u potpunosti nahraniti vašu dušu, ne zaboravimo da smo u Italiji. I da se ovde hrani poklanja jednako pažnje koliko i umetnosti.
Kako se radi o superturističkom gradu moraćete da uložite više truda kako biste u potpunosti uživali. Random sedanje u restorane i kafee smrtonosno je poput ruskog ruleta, sa malim šansama da iz toga izađete kao pobednik. Većina lokala svoju ponudu zasniva na smuti, pa prospi sistemu, lenjo računajući na novu reku turista koja će zameniti postojeću.
No, ne brinite. Dovoljno je da konsultujete svoju Google mapu, ukoliko vaš odabrani restoran ima ocenu 3 ili manje, nastavite sa šetnjom. Isplati se da istražite manje ulice i skrivene ćoškove. Najbolje gastronomske avanture doživećete u kvartu Dorsoduro. Radi se o mirnijem delu gde se nalazi muzej Peggy Guggenheim, a obično je u turističkim vodičima opisan kao tajno mesto i kvart "na ivici" Venecije.
Podignite ulog i potražite restoran Pane Vino e San Daniele smešten na malom skrajnutom trgu, do kog se dolazi zavojitim i superuskim uličicama (i opet živeo Google Maps!). Prosečna ocena mu je 4.5 što u praksi znači da ćete dobiti odlične italijanske specijalitete po relativno pristojnim cenama (vrlo lagana devojačka večera za dve osobe je oko 70 evra, ali u Veneciji ionako zaboravite na zdrav razum). Rezervacija je obavezna, ali ako ste dokoni, možete sesti na ivicu bunara na sredini trga i poručiti čašu (ili pet) vina iz njihovog vinograda dok čekate da se sto oslobodi.

Vrlo je jasno da se neću zaustaviti na jednoj poseti, nekoliko dana u ovom italijanskom gradu dovoljno je da samo zagrebete po površini. Da trčite sa jednog na drugi kraj ostrva. Uskačete sa jednog na drugi Vaporetto brod. Da škljocate više nego što je pristojno. Pijete Aperol za poneti dok obilazite atrakcije sa A strane turističkog spiska. Pitate se dal' Burano ili Murano? Hipnotisano posmatrate pruge na majicama gondolijera. Blago malo više se pribojavate pada u vodu.
Srećom, sad smo od ovog magičnog grada udaljeni manje od dva sata leta (čak 4 puta nedeljno - ovde možete proveriti raspored).
Hmmm... Kako li izgleda Venecija u ranu jesen?

4 comments:

Subscribe to my blog!

Back to Top